21. august 2019, srijeda, 20:41
Početna
Svijet
Kultura
Sport
Kolumna
Aktuelno
Društvo
Zdravlje
Nauči nešto novo
Stručni radovi
Kolumna
Zemljo mojih snova, mojih pradjedova.. O, da li si?
One što ubiše i osakatiše ljude na cestama tvog glavnog grada, pustiše na slobodu. Njih bona pustiše na slobodu. Njih, koji sebično oduzeše nečiju slobodu.
Piše: Elizana Aljukić / Datum: 25. april 2017. 17:40

Zemljo mojih snova, mojih pradjedova.. O, da li si? Da li si to, u ovom nakaradnom 21. vijeku? Zemljo mojih snova, već odavno to nisi. A trebaš biti. Zemljo mojih snova, polahko ali sigurno postaješ nesigurna. Zemljo mojih snova, unazadiše te za 100.000 mjesta nazad. Zemljo mojih snova, postala si zemlja košmara svih nas. Postala si ono što nisi nikad smjela. Postala si ono što nisi htjela. Izdala si one naše '92-'95 tako lahko. Izdala si, a vjerujem da nisi htjela. Gradom haraju niskorazredni uhljupi koji imaju sve. Gradom vladaju kriminalci i lopovi, mafijaši i trkači. Gradom vladaju oni na koje ti nisi navikla. Nemaju oni sve, šalim se. Ali imaju onoliko koliko im je dovoljno da rade šta god požele i kad god to požele, sa kim god to požele. Grabe i rukama i nogama sve što se ugrabiti može, a onda to sve olako prodaju tamo nekima. Uštrb svog džepa, gizdava moja. Digni se bona iz ovog sivila, digni se iz ovog bahatog, nevaljalog dunjaluka. Digni se i pokaži napirlitanim spodobama ko je glavni. Digni se i pokaži nam svima da si jača nego što smo mislili. Digni se i daj nam znak da vrijedi ostati, a ne ići. Digni se i natjeraj one naše da se vrate. Da se tebi vrate, lijepa moja. A, ove sad.. Njih bona otjeraj. Goni njih 100.000 mjesta nazad, nemoj nas. Hej, da samo znaš kako bi tek onda bili ponosni na tebe. Kako bi se dičili tobom na svakom mogućem koraku. Bona, do neki dan ljudi ganjaše imaginarne životinje po telefonima, a one naše, žive, što im se oči cakle.. E njima staviše nekakve oznake na uši, označiše ih k'o kriminalce. Njih narod udara nogom. One što ubiše i osakatiše ljude na cestama tvog glavnog grada, pustiše na slobodu. Njih bona pustiše na slobodu. Njih, koji sebično oduzeše nečiju slobodu. Lijepa moja, tvoje curice i tvoji dječaci već odavno to nisu. Ide sve polahko dođavola. Ne treba ti to. Ti znaš za bolje. I možeš bolje. I trebaš bolje. Nije sve baš tako crno. Ali, mi, ona lijepa strana tebe, smo u manjini. Ne možemo da dođemo na red od ovih što imaju sve. Znaš, novac, kuće, bijesna auta, firme i ta čuda. Mi čekamo onu svoju nafaku, jer nam je kao niko ne može oduzeti. I tako čekamo. Smijemo se, onako iskreno i od srca. Pa i iz najcrnjih dana, izvučemo nešto blentavo. Volimo se. Znaš, onako jako, najjače. Najiskrenije. Praštamo jedni drugima. Iz duše. Ili se pokoljemo, iz duše. Pa crknemo od smijeha, ponovo. Hodamo ulicama tvojim. Hodamo i uživamo u ljepotama tvojim. Dajemo onoliko koliko imamo, onima koji nemaju ništa. Snalazimo se. Neka je nama zdravlja, za ostalo ćemo se snaći. Ne daj Bože da nam šta bude, pa nam zatreba doktor. E, tu bi već frka nastala. Ne pitaj zašto. Ne želiš znati. Lijepa moja, ustani. Možeš ti to.

 
Sva prava pridržana © Marcus Fabius Quintilianus / 2019
Web design, development & custom CMS by Kahrić Kenan